Няколко държави и неправителствени организации са изпробвали универсалния основен доход (UBI) – месечно плащане, което индивидите получават изключително заради тяхното членство в политическата общност.
Најпросто речено, Универзални основни доход (УОД) представља новац без обавеза. То је одређена сума коју грађани неке државе или чланови неке друге политичке заједнице добијају без обзира на њихове финансијске преговаре и статус запослености. Од претседника владе, лекара, обућара до пекара, држава исплаћује неку форму плаће.
УОД је постао реалност за грађане Финске, Канаде, Кеније, а ускоро ће бити уведен и у Калифорнији. Ове државе, или у случају Кеније, невладине организације, покренуле су пилот програме са циљем да испитају ефикасност и предности ове идеје.
Концепт “новца ни за шта” није нов, али је добио на значају у последњих неколико година. Подршка је постала широка након светске економске кризе 2008. године и добила јавну подршку из Силицијумске долине.
Заговорници ове схеме тврде да УОД може бити од веће користи за сиромашне грађане него актуелни системи социјалне заштите, који често остављају кориснике у сиромаштву због строгих услова. По словима Лука Мартинелија, економисте са Универзитета у Бату, УОД представља поверење у људску способност да користи новац на ефикасан начин.
Иако су проведена испитивања о УОД, она су обухватила мали број учесника и имала кратак период трајања, што ограничава њихову стварну ефективност. Истраживачи тренутно равнотежу између потенцијалних користи и губитака у другим областима. На пример, УОД може имати позитиван утицај на здравствену заштиту, али негативан на образовање и радну активност становништва.s
Упоређујући традиционалне програме социјалне заштите са УОД-ом, долазимо до закључка да су традиционални системи социјалне заштите донеле значајна унапређења у животу грађана, али су критиковани због великог обима бирократије и стога што давања често деинцентивишу људе да раде.
УОД, с друге стране, омогућава појединцу да задовољи основне потребе, али са једном сумом не могуће је преживети. Због тога је УОД привлачан политичарима широм света, независно од њихове идеолошке припадности.
UBI се вековима промовише на различите начине – почевши од енглеског књижевника и државника из 16. века Томаса Мора и његове ”Утопије” преко политичког филозофа Томаса Пејна и економисте Милтона Фридмана па све до америчких председника Френклина Рузвелта, Роналда Регана и британске премијерке Маргарет Тачер. Идеја универзалног основног дохотка заједничка је и либералима и конзервативцима. Док је за прве начин да се искорени сиромаштво, за друге је то рационализован и једноставнији систем социјалне заштите.
Зато и не чуди податак да су пројекти слични актуелним пилот пројектима у Финској и Кенији постојали и раније. Посебно је занимљив случај градића Дофена у Канади где су од 1974. до 1978. године најсиромашнији становници добијали новац од федералних и градских власти као и могућност да га потроше на начин који они одаберу. Резултати су показали да су тинејџери чији су родитељи добијали новац завршили додатну годину школовања у односу на своје вршњаке чији родитељи нису били учесници пилот пројекта. Такође, учесници пројекта су били и бољег менталног и физичког стања.
Проблеми
UBI експеримент је у Финској наишао на тешкоће па је крајем априла ове године парламент одлучио да га не финансира још годину дана већ да се започне са развијањем других шема социјалних давања. Иако су медији у почетку хвалили идеју, финско јавно мњење се убрзо окренуло против UBI-ја и чињенице да кошта 20 милиона евра. Неке од замерки су биле да месечна сума не може да покрије основне потребе одраслог грађанина, да не постоји адекватна група и да је истраживање обухватало само одрасле незапослене становнике.
У канадској провинцији Онтарио UBI пилот програм, који обухвата око 4000 грађана, почео је крајем прошле године. И док посматрачи широм света истовремено траже знаке успеха и неуспеха, истраживачи укључени у пројекат ће најпре морати да дефинишу шта те речи заправо значе, а неки ефекти неће бити видљиви у наредних десет до петнаест година.
Мишљења експерата у овој области су подељена. Док неки готово слепо верују у успех ове идеје, други попут Мартинелија тврде да ће подаци које пилот програми буду дали показати да ефикасан програм кошта много. „UBI који можемо да приуштимо је неадекватан, а UBI који је адекватан не можемо да приуштимо“, тврди Мартиноли.
Сличног је мишљења и економиста Дејмон Џонс са Универзитета у Чикагу. Он тврди да чак ни јасна победа UBI –ја у пилот пројектима не би нужно значила да ће он бити делотворан у пракси. Један од разлога је то што су актуелни пројекти мали, а већина новца долази из приватног сектора те они не могу да дају одговор на питање да ли владе могу да приуште нешто нити да ли би грађани пристали да плаћају додатан порез како би финансирали UBI.
Универзални основни доход (УОД) се промовише вековима на различите начине, од Томаса Мора и његове “Утопије” из 16. века, преко Томаса Пејна и Милтона Фридмана, па све до Франклина Рузвелта, Роналда Регана и Маргарет Тачер. Идеја УОД-а је заједничка и либералима и конзервативцима. За прве, то представља начин да се сузби сиромаштво, док за друге представља рационализован и једноставнији систем социјалне заштите.
Није изненађујуће што су слични пројекти као актуелни пилот пројекти у Финској и Кенији постојали и раније. На пример, градић Дофен у Канади је од 1974. до 1978. године имао сличан пројекат где су најсиромашнији становници добијали новчану помоћ и могућност да је потроше на начин који су одабрали. Резултати су показали да су тинејџери чији су родитељи добијали новац завршили више година школовања у односу на своје вршњаке, а истраживања су показала и побољшање у менталном и физичком стању учесника пројекта.
Међутим, пројекат УОД-а у Финској се сусрео са тешкоћама и парламент је одлучио да га не финансирају још једну годину. Медији су у почетку хвалили идеју, али јавно мњење се брзо окренуло против УОД-а због великих трошкова и замерки да месечна сума није довољна да покрије основне потребе одраслих грађана.
У провинцији Онтарио у Канади, пилот пројекат УОД-а је започео крајем прошле године, али истраживачи и посматрачи требају да сачекају да виде резултате и да процене његове ефекте у наредних десет до петнаест година.
Мишљења експерата су подељена. Док неки верују у успех идеје УОД-а, други сматрају да програм кошта много. Ипак, не чак ни победа УОД-а у пилот пројектима не гарантује да би програм био делотворан у пракси. Један од проблема је што су актуелни пројекти мали и финансирају их приватне организације, а не владе, па су њихови резултати лимитирани у оцени њихове реалне ефикасности.
